Ženski tribunali
Ne postoji definitivan kriterijum po kome bi se napravila razlika između ženskih tribunala/ŽT i ženskih sudova/ŽS. Ženske organizacije imaju različite interpretacije ovih termina.
Termin “ženski tribunal” ukazuje na nešto formalniji proces od “ženskog suda”.
Na ŽT sistematski se skupljaju dokazi i dokumentacija kako bi se ispunili najrigorozniji zahtevi međunarodnih pravnih normi. ŽT su nešto više fokusirani na retributivni/kazneni nivo, tj. na počinioce nasilja i zločina, za razliku od ŽS u čijem su fokusu žrtve i restorativna/obnoviteljska pravda.
Jedan od razloga organizovanje malog broja ŽT je to što iziskuju pomenutu rigoroznu pravnu proceduru i ekspertizu, zahtevaju ulaganja znatnih novčanih sredstava i veoma često su organizovani pod pokroviteljstvom međunarodnih institucija, pre svega UN.
Sa druge strane, ŽS imaju manje formalnu strukturu, usredsređeni su na svedočenja žena, pružanje podrške, senzibilisanje javnosti, ali i pokretanje konkretnih mera kojima se ispravlja nepravda.
Opak, proces priprema, organizovanja i vođenja ŽT i ŽS veoma je sličan.
Neki od održanih ženskih tribunala:
Međunarodni tribunal o zločinima nad ženama – Brisel, 1976.
Tribunal sa feminističkim aktivistkinjama, teoretičarkama i svedokinjama, okupio je oko 2.000 žena iz 40 zemalja iz celog sveta.
Ovaj istorijski događaj pokrenuo je mnoge inicijative kada su se aktivistkinje vratile kućama. Nakon tribunala feministkinje su otvorile skloništa za žene i decu žrtve muškog nasilja u Briselu, Berlinu u Kelnu, i nazvale ih Autonomne ženske kuće. Slične su otvorene sledeće godine u Austriji, Belgiji, Holandiji i Irskoj.
Bečki tribunal o kršenjima ženskih ljudskih prava – 1993.
Na Konferenciji UN o ljudskim pravima (1993.) prvoj konferenciji na kojoj su, pored predstavnika/ca vlada, učestvovale i aktivisktinje civilnog društva.
Na ovom tribunalu su svedočile žene iz celog sveta o iskustvima zločina, dok su njihove zastupnice govorile kada, zbog traumatičnosti iskustva ili opasnosti, preživele žene nisu mogle da govore. Porota sastavljena od eminentnih eksperata i ekspertkinja je na kraju izrekla svoju presudu oblikovanu u zahtev UN da uključe nasilje nad ženama u oblike kršenja ljudskih prava.
Ova odlično osmišljena akcija imala je i uspešne rezultate jer su UN usvojile istorijski stav da su ženska prava ljudska prava, Skupština UN imenovala novu instituciju – Specijalnu izveštačicu za nasilje nad ženama (Rezolucija 1994/45).
Ženski međunarodni tribunal za ratne zločine - Tokio, 2000.
Tokom Drugog svetskog rata, japanska vojska je organizovala sistem vojnih bordela koji su služili za takozvanu ‘utehu vojnicima’. Pretpostavlja se da je od 1931. do 1945. godine 200 000 žena iz Kine, Koreje, Japana, Filipina, Malezije, Tajvana bilo podvrgnuto seksualnom ropstvu. Japanska vlada je 1992. godine, na ogroman pritisak feminističkih mreža, prvi put javno priznala da je to bio državno organizovani zločin.
Ovaj tribunal je imao strogu formu pravog suđenja i korišćeni su zakonski standardi koji važe u međunarodnom pravu. Tokom dve godine su pripremani dokazi, pravni argumenti i pripremane svedokinje za svedočenja. Suđenje je pripremano po najvišim standardima međunarodnog pravosuđa. Angažovane su prave sutkinje, ekspertkinje sa velikim ugledom u pravnoj struci.
Iako presuda nije pravno obavezujuća, suđenje je imalo velikog odjeka jer je direktno prenošeno preko medija i milioni gledalaca/teljki širom Azije mogli su da prate svedočenja. Presudom ŽT u Tokiju prvi put je seksualno ropstvo prepoznato kao zločin protiv čovečnosti i doneta je presuda u kojoj se kaže da je japanska država na čelu sa carem Hirohitom odgovorna za zločine protiv humanosti.
Međunarodni tribunal o zločinima protiv žena u Burmi – Njujork, 2010.
Tribunalu je prisustvovalo oko dve stotine ljudi, dok je preko interneta tribunal pratilo više od dve hiljade ljudi. Na tribunalu je svedočilo dvanaest žena, koje su preživele silovanja, mučenja i druge zločine vojne hunte. Tribunal je bio fokusiran na tri vrste zločina nad ženama: seksualno nasilje, građansko i političko nasilje i socijalno, ekonomsko, socijalno i kulturno nasilje. Svaka sesija se sastojala od svedočenja po četiri žene, kao i pitanja i komentara sudskog veća. Sudsko veće u sastavu dobitnica Nobelove nagrade za mir ponudilo je ključne političke preporuke, na osnovu svedočenja, kao i poziv međunarodnoj zajednici da hitno reaguje u Burmi.
Tokio, decembar 2000
Internacionalni tribunal, Burma